Камп по доласку

Нема речи које би описале осећање када је око вас више од 150 људи из 24 различите земље, и сви покушавају да упознају све, заједно плешу и певају.... Управо тако је било на нашем кампу по доласку у Русију, од 23. до 26. августа. Било је једноставно непоновљиво. 
Упознала сам се са толико мнгоо људи да се не могу сетити свачијег имена... поготово јер су нека имена била јако тешка за изговорити!

Волонтери су се својски потрудили да организују овај камп и могу да кажем, одлично обавили посао! Није било лако умиривати стотину деце, поготово после најзанимљивијег дела оријентација: плес! Било је као да цео свет плеше.

Имали смо и ''Мулт-Култи'' вече, када су сви ученици морали да представе државу из које долазе на што интересантнији начин. Тако смо пропутовали цео свет. Била сам веома поносна када је дошао мој ред, сви ме аплаузом подржали, а затим пажљиво слушали. Србију сам представила заједно са другарицом из Босне и Херцеговине, Марином, због чега ми је било јако драго. Научиле смо и руског волонтера Вову (који обожава Србију) да пева са нама, а затим  училе све ученике и волонтере да играју коло. 

Последњег дана кампа била сам помало тужна што морам да се опростим са много добрих пријатеља које сам упознала и које нећу видети јако дуго... али сам такође ишчекивала да седнем у воз за Тољати и коначно видим своју породицу. Схвативши да имамо још јако мало времена да се дружимо у кампу, сви смо појурили по фотоапарате и покушавали да се сликамо са свима! Било је хаотично, сви су трчали на све стране и сликали се, записивали имена...Ја сам скупила потписе од свих како их не бих заборавила. 

Када се камп завршио, опет смо морали да вучемо кофере и торбе до аутобуса и тамо се коначно опраштали јер смо били раздвојени по групама (група зависи од тога у који град идемо). Сваки аутобус је возио на другу железничку станицу (или на аеродром). Ето колико је велика Москва! Много железничких станица, много гужве и застоја на путу, али и много лепоте. Чак су и возови много дугачки! Морала сам да вучем свој ненормално тежак кофер до самог краја воза и руке су ми скоро отпале од умора. 

Иако смо провели 18 сати у возу, на скученим седиштима, било је уживање гледати како се пејзажи Русије мењају, док ми, наравно, пијемо чај.

Ово све је наравно тек почетак, биће још много много много прича!