среда, 16. октобар 2013.

Аааа, бэээ, вэээ у Ладаленду

Привет всем!)
Как долго я не писала!
Tак много случилось, короче я не знаю, с чего начать.

Хајмо сад на српском, да нас цео свет разуме.

Укратко, ове две недеље су ми прошле у часовима руског. У школи ми је склопљен индивидуалан распоред, и по којем имам руски 10 пута недељно. Идем на часове руског са десетим, деветим и шестим разредом. (Да, иначе, заборавила сам да напоменем да овде не постоји средња школа као одвојена институција, већ се све заједно назива школа и укупно има 11 разреда) Наравно, зашто би то било довољно руског? Никад доста!
 Зато имам још индивидуалне часове руског, и интензивни курс (који није у школи) који је по програму АФС-а. Тамо је увек занимљивије него на индивидуалном часу, наравно, јер петоро ученика на размени не може да издржи два сата, а да не пукне од смеха, поготово када по трећи пут учимо азбуку и по сто пута изговарамо ааа, бэээ, вээ. И увек имамо чај!

Наравно, није руски једини предмет који имам. Ту су и литература, историја, алгебра, геометрија, нешто што нема у Србији, а зове се обществознание (филозофија, логика, социологија, све заједно, отприлике), француски, енглески, географија, а посећујем и хемију и биологију (иако ми то није обавезно). Ах, да, имам и часове клавира! По цео дан сам у школи, идем у школу у 8, а долазим кући тек око пола 5. Хвала Богу па ми не задају много домаћих задатака, јер сам приметила да руским ученицима задају много, али озбиљно много! Моја сестрица која је други разред, сваки дан ради домаћи до касно у ноћ, већ кад одавно прође њено време за спавање. И сви се чуде када им кажем да у Србији нема толико много домаћег. Знате како су одушевљени идејом суботе без школе (ах, да, овде се и суботом иде у школу). Исто је и када кажем да се код нас не носи униформа. Колико њих ми је рекло: ХОЋУ У СРБИЈУ! А ја сва поносна говорим: Увек сте добродошли код нас :)
Сад нешто што се не тиче школе. Много волим своје АФС другаре у Тољатију! Моја година овде би дефинитивно била другачија без њих. Трудимо се да будемо заједно што чешће можемо (ипак је ово велики град-три пута већи од малене Суботице- и тешко је да се скупимо на једном месту). На пример, хокеј је овде веома популаран, па смо зато одлучили да сви заједно одемо на хокеј утакмицу и подржимо наш тим ''Лада''! Све се овде врти око Ладе. Зато ми и зовемо овај град Ладаленд.
А близу нашег Тољатија је град Самара, који је највећи град у нашој регији. Један викенд смо моја породица и ја посетили Самару, обишли све музеје, и гледали балет. На путу до Самаре је пао први снег! Било је много хладно, али просто предивно. Нажалост, снег се није задржао. Самара је веома леп град, има дугу историју, културне споменике, стари град који подсећа на Кнез Михајлову, и прелепе цркве.


Самара
Ох, да, да не заборавим, за викенд смо били на фарми, хранили смо нојеве, козе и свињице! Преслатко! А после смо посетили свети извор, који је прелепо уређен, и пошто је било хладно попили чај тамо! И затим до прелепе цркве.




То је све, велики поздрав из краљевства Ладе,
ваша Дуца

уторак, 1. октобар 2013.

2 недеље, укупно 48 сати путовања, и стотину нових пријатеља

Ко би рекао да две недеље могу да прођу тако брзо! Сада ми се чини као да се све десило само за један дан, а прошло је 14 занимљивих (неких мало мање) дана.
Ја се извињавам што толико дуго нисам ништа написала, морате да разумете да сам била превише заузета плесањем, цртањем, певањем, дружењем у кампу.

Наш ''интернационални'' камп под називом ''Тољати - град целог света'', почео је 16. септембра. Кажем интернационални под наводницима јер у ствари није био толико интернационални колико су планирали. У кампу су учествовали АФС ученици из Тољатија (Франческо, Катарина, Роузмери, Пенјун и ја), 5 Бугара, 5 Италијана и неких педесетак Руса. ''интернационално'':)
 Били смо у кампу Радуга, који је један од многих кампова у Тољатију. Имали смо толико тесан распоред са јако мало слободног времена. Оно што је мене Роузмери и Катарину највише нервирало је то што нисмо смели никуда да идемо сами, нису нам давали ножеве уз јело па смо секли кашикама, улазили су нам више пута у собу без куцања само да провере да ли спавамо, а исто тако и ујутру да нас пробуде. Осећали смо се као деца! И још нешто, Руси мере време потпуно другачије. Када кажу имате 10 минута, у ствари мисле 5 минута, а када кажу 5 минута, мисле пола сата! Имали смо проблема и у комуникацији са одраслима у кампу. Нико не зна енглески и буквално их не занима што их не разумеш, већ упорно настављају на руском. Знам да је то боље да што брже научимо језик, али није добро када уопште не разумеш задатак, а нема ко да ти објасни и осећаш се остављен са стране.
Но, када одузмемо све лоше стране, увек остаје оно добро! Како би овде рекли: ''Победила је дружба!'' Шта се деси када си у групи од 15 људи сваки дан две недеље, од јутра до мрака, заједно смишљате плес, песме, грлите се сваки пут када неко каже ''капуста'', играте ''соку, бачи, вира'', свако вече причате у мраку уз само светлост свеће и загрљени једни другима желите лаку ноћ? Шта се деси? Постанете најбоља група икада! Ми смо били ''Матрешка'' (Матрјошка), ма и не само били, остали смо! Имали смо најбоље водиче у целом кампу - Богдан и Кристина рулит.

Наравно, камп не би био исти без мојих АФС-овца, који су чинили дане много ведријим него што су били. Научили смо их све наше АФС игре, енерџајзере, показали шта је АФС дружење, плесање и певање и шта значи интернационална љубав! На крају су се већ навикли да су АФС-овци најлуђа група.
После три дана кампа, исти ти луди АФС-овци су се упутили путем Јекатеринбурга на оријентацију. Говорили су нам да је тамо ужасно хладно, и да понесемо топлу одећу, али се нико није сетио да напомене колико траје вожња возом до тамо.
 Без било каквих информација, у журби, појурили смо са тешким торбама и ранчевима из школе коју смо посећивали тај дан до аута који нас је возио до Самаре, одакле је кретао воз. Била је то луда вожња! Замислите ауто који јури 150 на сат по сред беле линије (која је зачудо исцртана негде), затим мало пређе и на супротну страну без обзира што иду аута у сусрет, увек има места за 3 аута на путу, све време са до даске одврнутом музиком. Тако смо се возили и по тротоару када возач није могао да сачека зелено светло на семафору. Затим смо се мало изгубили у Самари, упали у огромну гужву и једва се пробили до железничке станице. Када је коначно дошло време укрцавања, сетила сам се колико ми је чудно што вам је потребан пасош ако желите да путујете било где по Русији. Овде има много формалности, свака карта захтева пасош, па чак и улазнице за клизалиште!
Тек када смо се сместили у типичан руски воз, са креветима на све стране и јако узаним пролазом између њих, сазнали смо да путовање траје 26 сати! Издржали смо некако са парчетом пецива, 2 флаше воде и кесом јабука. И наравно, много много много чаја. Већ не знам колико смо пута рекли ''чай, пожалуйста''. Мислим да смо преживели захваљујући журкама које смо правили у ходнику! Не можете да замислите изразе лица које смо добијали од пролазника. Али нас није било брига, тешили смо се реченицом ''Ми смо странци''.


Одмах по изласку са железничке, видели смо још драгих АФС ученика (Кити из Хонк Конга, Крис из Италије, Тор из Исланда и Бент из Немачке), и одмах се кренули грлити и причати нон-стоп. Возили смо се сат времена до неког Богу иза ногу кампа, где смо нас деветоро били смештени тај један и по дан.
Провели смо се невероватно! Можда зато што је било само нас девет и нисмо се одвајали никада, чак ни када је дошло време спавања (остали смо будни до пола 5). Није прошао секунд да се неко није нашалио, било то на рачун своје државе, језика, чудних натписа на чоколадицама, руских филмова, мртве птице на тераси итд.


А дивно смо се провели и на малом игралишту у кампу, које је било скоро потпуно поломљено. Било је разних идеја: вртети се на вртешци одређен број кругова (Бент је поставио рекорд од 200), затим трчати до клацкалице и покушати направити баланс и на крају трчати до љуљашке.


 Нажалост, наше дружење је било ограничено на само 1 и по дан. Многи би рекли да се путовање од 48 сати не исплати за само 1 дан. Мислим да се ми не слажемо, био је то један од најлепших дана ове 2 недеље.

Воз у повратку је био много занимљивији. Овај пут смо сви били заједно (заборавих да напоменем да смо први пут били одвојени по вагонима), имали смо много хране и забављали се картама. Ми девојке смо нашле и другу забаву: шетња кроз вагоне уз причање на енглеском, немачком и српском. Сви су се окретали за нама, заустављали нас са питањима одакле смо, неки чак и покушали да нас одушеве својим знањем енглеског говорећи: ''Good morning'' уместо ''Good night''. Било је и страшних момената. Неки пијани Рус нам је пришао док смо се картале и покушао да нас одведе у свој вагон да ''пијемо кафу''. Богу хвала, биле смо окружене добрим људима који су га отерали. Кад смо већ код добрих људи, у возу смо упознале 3 најмилије баке које су нам делиле разне савете типа: ''Имаш ли дечка? Како немаш, мораш да га имаш, ја сам га имала кад сам била млада, мораш и ти док си тако лепа''.

По повратку у камп, није прошао ни минут, а организатори су нас дочекали са својим неразумљивим захтевима. Некако смо се извукли реченицом да смо мртви уморни и одмарали се до вечере. Свако вече смо имали ''мероприятие'' у преводу, ''дешавање'' у смислу различитих такмичења и перфоманса.
 После тога, имали смо ''дискотеку''! Није као српска! Обично се плеше у кругу, један показује кораке, а сви остали прате.
Али зато смо ми АФС-овци разбијали ту монотонију. Било је такође веома занимљиво разговарати са Бугарима, (који су дивни и много ми недостаје њихов плес) на српско-бугарском, односно ја њима на српском, а они мени на бугарском. Научила сам чак и бугарски плес! Поред бугарског, учила сам и јапански плес, који сам савладала спорим махањем руку горе доле.

 Специјалан дан за нас АФС-овце је био 27. септембар, дан Интеркултуралног дијалога. Имали смо презентацију у мојој школи и ја сматрам да је прошло одлично! Научила сам остатак екипе да игра коло! Поносна сам како играју.
Све у свему, мислим да наслов објашњава све. Толико смо прошли ове две недеље, иза нас остале су само успомене на хокеј меч, посета градоначелнику, посете школама, ходање по канапу, посебан плес, посебне шале, осмеси, нова нераскидива пријатељства (МАТРЕШКА, Я  ЛЮБЛЮ ВАС!!!) и веће знање о руској култури.