недеља, 24. новембар 2013.

Ко би рекао, већ три месеца!

Већ смо на трећини пређеног пута. Гледам уназад и мислим се, где ли су отишла ова прва три месеца? Када и како тако брзо? Ако је ово прошло тако брзо, како ли ће проћи тек наредних 3, а затим још 4?
Ето, јуче је било тачно три месеца од кад сам се опростила са драгом породицом и пријатељима, прошла први пут кроз ту пасошку контролу, последњи пут бацила поглед на маму, тату и сестру која је брисала сузице, села у авион, ког сам се плашила, и пуна ишчекивања-полетела. Три месеца од како сам први пут стала на тло оооогромне Русије. Није Русија огромна само по територији, већ и по култури, традицији, обичајима, гостопримству и отвореним срцима. Тада то још увек нисам знала, мислила сам само о томе када ћу већ стићи у камп (јер смо се возили од Москве до кампа неких 3 сата), и какве ћу све људе упознати, а сад после, 3 месеца, већ осећам да сам окружена дивним људима, породицом која ме је одлично прихватила и која се труди да ми покаже што више Русије.
Јуче смо се одлично забавили! Имали смо прави празник: сунце, одлично време проведено у Техничком музеју где смо видели старе тенкове, авионе, подморницу, затим породично дружење уз прављење пице, а на крају, наша мала кућна дискотека уз новогодишња светла окачена о завесу. Није ни чудо што ми месеци тако брзо пролазе кад сам уз њих. Ох, да, на самом крају, имали смо чак и ватромет, који је био изненађење за све нас! Не знамо ко је правио ватромет, и којим поводом, али док сам га гледала са прозора, чинило ми се као да је неко знао за наше славље и желео да да свој допринос.


 Код нас још увек нема снега. Кажу да ми се посрећило што снег није пао рано. А ја га једва чекам! Једва чекам да кад се ушушкам у џемпер, пијем чај, гледаш кроз прозор,а напољу лепо пада снег. Мада то могу и сада, само без снега. Није да снег није покушао да пада! Још у октобру, сећам се да је био 5. октобар, а ми у ауту до Самаре, и само одједном-снег! А и пре неки дан је падало нешто ситно. Само ништа од задржавања. Као да жели да нас припреми, као да нам говори: чекајте још мало, кад ја паднем.....! Кад смо већ код падања, морам ово да испричам. Један викенд, Розмари, Франческо и ја смо били на клизању. Све је било супер, много људи, сви се клижу к'о професионалци, чак и они малишани од 4 године у хокејашким дресовима и кацигама већим од њих самих. И да, клижемо се ми тако, кад ниоткуда, нека девојка у белом џемперу (да, још увек памтим тај џемпер!) налете на нас вриштећи, зграби ме за руку и повуче назад, и тако сам се ја срушила на лед, а она једноставно наставила даље, ни не осврћући се. А ја сам до краја говорила како ме све боли. Остатак времена смо је свуда тражили, не из освете, ју шта вам је... Шалим се, нисмо ми зли :)

За ова три месеца, најчешће питање које ми је постављено је: ''Зашто баш Тољати?'' А ја сваки пут одговарам да нисам ја бирала, не иде то тако. Али, када размислим, можда би било боље да им одговорим: ''А зашто не?'' Тољати јесте град аутомобила, понекад се чини суморан или опасан, нема стару историју, (тј. да појасним, имао је, али је био потопљен и поново изграђен, тако да су све старе куће под водом), нема чак ни градски центар. И поред свега тога што нема, ја опет видим оно што има. Мени је најдражи када падне вече, свуда око мене високе зграде, светла са прозора као да га украшавају, разбијају монотонију. Па ту се још убаце и црвена, жута и зелена светла семафора, црвена и жута светла на фаровима аута, и цео град је одједном обојен. Понекад ми се чини да људи једноставно воле да седну у своја аута (најчешће Лада наравно, ипак је то симбол нашег града) и да се провозају, како би некоме ко гледа са прозора, град изгледао лепши.

Огромно хвала мојој породици, и једној и другој (невероватно сам срећна што могу да кажем да имам две породице), велико хвала Интеркултури Србије, АФС Русије, за ова предивна три месеца и унапред, за остале што долазе. 

Ко ово чита, а још увек није укључен у програм Интеркултуре, на било који начин, одмах да се некако прикључио нашој АФС породици. 
АФС рулит!

петак, 08. новембар 2013.

Укус Русије

Ево га већ новембар, а ја вам још увек нисам описала како се овде једе! Па то је недопустиво.
Коначно сам ухватила мало времена да нешто и напишем, пошто сам сада на кратком јесењем распусту. Пре него што почнем о храни (а о томе могу до сутра), неколико речи о дешавањима у октобру и почетком новембра. Наши интензивни часови руског су се завршили, надам се да смо доста научили и поред свих оних шала, чајева и колача на часовима. Последњег часа смо чак имали и торту! Спасибо Любовь!

Онда нам је почео распуст, остали АФС ученици су отишли у разне кампове, неки на обалу Црног Мора, неки, као на пример наш Франческо, у Сибир. Али ми, лада девојке, одлучиле смо се да останемо у Краљевству Ладе, пре свега јер је камп био прескуп. И тако, када смо Франческа умориле шопингом, испратиле смо га у Сибир, а ми смо наставиле да се забављамо (под тим подразумевам наравно - гледати немачки филм на руском, шопинг, и оно што планирамо данас - girls' night out). 



Руси воле да иду у биоскоп, позоришта, на утакмице хокеја...Нису они као ми, да једноставно седну у неки кафић, пијуцкају кафицу и причају сатима. На овом распусту сам била са једним разредом из школе у биоскопу, гледали смо филм Стаљинград, који не описује само рат, већ и шта се дешавало са људима, људске судбине, живот. Укратко, обавезно погледајте! Кад смо већ код руских биоскопа, морам да споменем нешто чему ћемо се увек смејати. Седели смо тако и уживали у филму, али, пошто смо у Русији, мора нешто да се догоди. Одједном је нестала струја. Сви су почели да вриште! Умирила нас је нека госпођа, радница, и рекла да ће се филм наставити за 10 минута. И тако смо седели у мраку тих 10 минута, а затим се наставио филм. Наравно, то није било довољно изненађења. Поново је нестала струја! За разлику од првог пута, овај пут су се сви почели смејати! 

Е, сад нешто о храни! Надам се да нећете бити много гладни после овога, али ако јесте, ви свратите, да вас нахранимо на руски начин.

Свака домаћица се труди да на стол изнесе све домаће што има, што се ни на пијаци не купује. Обично се све воће и поврће узгаја на дачи, а онда се од воћа прави укусно варенье, што му дође као наше слатко. Поред тога, праве се и джемы, a то је, разуме се - џем. Ах, да, и компот! Али се разликује од наших компота, прво јер је много слађе, а друго - често га праве. А што се тиче поврћа, ту су увек и бели и црни лук, краставци, купус, першин, репа... Руси, барем ови из мог града, воле да иду у шуму и да сами беру печурке. Возећи се поред шуме, видимо много људи са корпицама који су кренули у потрагу за печуркама. 
И тако, прво чему вас послуже када седнете за неку (на пример) празничну трпезу јесу салате. И то разне врсте салата. И очекује се да од сваке пробате бар мало! 
Током јела, често се наздравља, вином, водком, док деца пију посебне сокиће (који се праве тако што се горе поменуто варенье једноставно дода у воду). 
Затим долази главно јело, углавном добро познати борщ, или жута супа од купуса. Или шашлыки, слично нашим ражњићима.
Традиционално типично руско јело је: пельмени (тесто пуњено месом).
пельмени
После тога се послужујемо тортама, колачима.. Постоји и посебна празнична торта-салата која се зове шуба, односно ''капут'' у преводу. 

А ако случајно огладните, ту су блины, руска верзија палачинки, разни колачићи, слаткиши, десерти, које наравно једете уз чај! Оно што се никада не прескаче то је породично пијење чаја. 
Ја огладних док написах све ово, зато вас сад напуштам и идем да се још једном наједем предобре руске кухиње!