"Ум је попут падобрана - функционише само кад је отворен."

Много ми се свиђа изрека Ајнштајна написана у наслову. Баш типична за АФС, зар не?

Највише бих волела када бих могла да запишем сваки трен, сваку ситницу коју сам запазила, јер се све то лако заборавља. Сада покушавам да се сетим шта је све било у ових месец дана (куку леле, па скоро два месеца) од како нисам ништа записала, и мислим се одакле да почнем. Све ми се помешало, не знам шта је било пре, шта после. Тако мало времена је прошло, а ја имам успомена, прича, авантура, за читав век.  *Одмах да вас све замолим да по мом повратку никако не постављате следеће питање, јер на њега ће бити немогуће одговорити: "Како је било? Причај све!" Осим ако ми дате да причам три дана и три ноћи без престанка, само доливајући воду на сваких сат времена, не очекујте да ћете чути све. Под тим "доливајући воду" мислим на воду за чај, јер сам се већ толико навикла на чај, да ће ми бити ужасно тешко без квалитетног чаја, без кексића уз чај и свих оних слаткиша без којих сада не могу.

Па, хајде да вас проведем кроз догађаје од почетка децембра. Тада је тек почео да пада снег и није било хладно као сада. Град је одмах постао прелеп, поготово шума! Све је изгледало као бајка. Први пут сам ишла на скијање! Мада, то што сам ја радила не бисмо могли да назовемо скијањем. Падала сам као прави почетник! Све у свему, много забаве, смеха, изненађења (мама и ја смо у једном тренутку схватиле да смо се изгубиле), падова, али и успеха.

Ту се нису завршиле наше зимске чаролије, наравно. Пошто нам је шума близу, скоро сваки викенд време проводимо тамо, санкајући се или роштиљајући (ммммм, шашлыки).

Последња недеља школе, пре зимског распуста, пролетела је само тако. Сваки дан сам играла у представи за децу са драмском секцијом школе. Одиграли смо девет пута у року од четири дана! Моменти који се највише памте су наравно они иза сцене када не можемо да се суздржимо од смеха јер је неко нешто погрешио на сцени. Мада, једном нам се десило да смо почели да се смејемо и на сцени, до краја сцене нисмо могли да издржимо! После сваке одигране представе, забављали смо децу разним игрицама и плесовима. Тако смо им барем мало оживели бајку. 

Прошло је и славље за Нову годину. Прослављали смо код куће, моја породица и њихови пријатељи. На столу је било много хране, и слатког и сланог, пића, а ми смо једни другима препричавали како смо провели годину, певали, плесали, свирали... У поноћ, по традицији, гледали смо председника на телевизији и слушали његов говор о унапређивању државе у следећој години, како то већ иде. После тога смо изашли до "центра" (наш град нема центар, па су за Нову годину направили од неког паркинга центар). Тамо је стајала огромна јелка, људи су правили ватромете, веселили се, деца су се клизала са неког брда, а ми смо се ваљали у снегу и грудвали. 

Нова година, нова срећа, нове авантуре! Одмах прве недеље ове 2014. године имали смо АФС зимски камп у Казању. О томе бих могла до сутра да пишем. Било је 11 АФС ученика (Гејл из САД-а, Џидапа из Тајланда, Ања из Латвије, Луна из Француске, Тор са Исланда, Јумеми из Јапана, Цинг Цинг из Кине, Река из Мађарске, Мартино из Италије, Розмари из Канаде и ја) и око 60 руских ученика из разних школа и градова. Тако нешто нисмо очекивали и били смо веома изненађени када смо видели у каквој смо мањини. Упркос томе, и свим покушајима волонтера да нас раздвоје, нас десеторо је увек било заједно! Највише смо волели да седнемо у неку собу и играмо карте читаво вече, причамо о свему што би АФС ученици причали и пијемо млеко (да, ми смо добра деца). Те смо карте играли свуда, чак и у лифту, возајући се горе-доле. Поред зближавања са АФС ученицима, стекла сам и добре пријатеље из других градова у Русији. Последње вече су ме сви изгрлили, говорили захвалност што су ме упознали, а понеки су чак и заплакали. Казањ смо видели само један дан (јер смо осталих 5 дана провели у хотелу). Видели смо кремљ, главну улицу, разне споменике и највећи екран, за који тврде да је највећи екран у Европи (?!). 

Гејл, Џидапа, Ања, Тор, Луна, Јумеми, Розмари и ја

Скоро одмах по повратку из Казања, таман што сам се распаковала, рекли су ми да треба да путујем за Јекатеринбург на оријентацију. Франческо, Катарина, Пени, наша волонтерка и ја, путовали смо 30 сати возом до Јекатеринбурга где су нас сачекали АФС ученици Крис из Италије, Бент из Немачке, Кити из Хонг Конга и Тор са Исланда. Била сам одушевљена. Све време смо проводили заједно. Провели су нас кроз своју малу екскурзију по граду, који ме је оставио без речи. Видели смо градски трг, шеталиште, шетали и бацали се у снег по залеђеној реци, играли АФС игрице (људи су нас гледали јако чудно), и посетили храм посвећен царској породици Романов, која је убијена на том месту. Највећи утисак на нас је оставио кафић, сакривен у некој уличици, где смо провели барем два сата, излежавајући се на оним врећама, пијуцкајући чај и грицкајући слаткише. Наш боравак у Јекатеринбургу је био кратак, али веома вредан памћења (све оне вожње трамвајем, прва вожња метроом, такси због којег ме и сада леђа боле... али то је већ друга прича). Последњег дана смо гледали људе како на минус двадесет и нешто скачу у замрзнуту реку! Чак су и Тор и Бент скочили. Ја сам се смрзла док сам само скинула рукавице, а камоли да сам скочила. 

Ладаленд и ЕКБ

Нажалост, наша друга краљица Ладе, Розмари (или како ја волим да је зовем Сара Мери) није више са нама у Ладаленду. Она је била на кратком програму, од 5 месеци, и отишла је назад за Канаду пре неколико дана. Још увек не могу да схватим да је отишла! Све ми се чини као да ће да ме назове да изађемо негде, да ми прича како је било у школи... Сада је разлика између нас око 10 сати и веома је збуњујуће. Већ нам свима недостаје! Невероватно је како човек може да се веже за неког кога пре 5 месеци није ни познавао, ма чак није имао ни представу да тај неко постоји. Ових 5 месеци са њом су били невероватни, никада нећу заборавити кроз шта смо све прошле! 

Једна од наших првих заједничких слика

Сада остаје још 5 месеци. Тачно смо на пола пута. 

Друга половина почиње, спремни? 3, 2, 1, крећемо!