четвртак, 03. април 2014.

Мало сунца, мало Москве, затим опет снег, снег, снег

ДА ЛИ СЕ ОВДЕ НЕКО СА МНОМ ШАЛИ? Докле више овај снег? Мислила сам да сам претходним текстом све већ објаснила о руском пролећу, и да ће кроз месец дана бити већ топло, сунце, да ћемо се шетати без јакни и капа... али шиш. Поново је нападао снег. И то не мало снега. Гомила и гомила снега, вејавица и опет смо у минусу. А већ је април!!! Изгледа да ћу дочекати као Северина снег у мају. Гледам у Србији сви већ два месеца уживају у сунцу, пишу ми како уживају, цвета цвеће, мирише све, а ја овде бацим поглед кроз прозор и шта видим. Па ево сами погледајте. Беље не може бити.

Много љута на снег



Хаха, ово сам морала да убацим, руски назив за хамбургер
Таман сам помислила да могу већ пешке да се враћам из школе (неких 45 минута), јер иначе идем ''аутобусом'', тачније маршрутком (мали комби који превози по 15 људи, возачи лудо возе и ужасно је прљаво унутра). Мислила сам да могу да уштедим и идем још ова два месеца из школе пешице. Изгледа да неко баш не жели да ја штедим. А баш ми ми добро дошла нека уштеда. Већ су ми у плану разна путовања, а за свако путовање је потребан, наравно, новац. Кад смо већ код путовања, пре неколико дана сам се вратила са предивног путовања у Москву!!!
24. марта, Катарина (из Немачке), Пени (са Тајланда), наша волонтерка Нина Ваљеревна и ја, кренуле смо возом до Москве. У возу као и увек - весело. Све време смо причале и играле разне игрице, и упознале смо једну госпођу која је била веома чудна. Све време нам се смешкала, у почетку нисмо обраћале пажњу. Тек на крају нам се обратила питањем да ли желимо да отркијемо свој дух. Натерала нас је да ставимо руку на главу и изговарамо неке речи како би нам се душа отворила. Ми нисмо могли да се суздржимо од смеха. Стигле смо у Москву 25. марта и на железничкој станици нас је већ чекало неколико ученика на размени који су стигли пре нас. Тамо смо сачекали и остатак и сви заједно кренули до метроа. Колико сам само била срећна да их све видим. Вриштала сам колико ми је грло дало. Поново сам видела своје другаре из Јекатеринбурга о којима сам већ писала, Тора, Кити и Бента (касније је стигао и Крис). Нисам се обрадовала само њима, већ и осталима са којима сам се спријатељила у кампу у Казању: Луна, Џидапа, Јумеми, Река, Цинг Цинг, Гејл, Ања...Да не заборавим и моју другарицу из Босне, Марину, са којом ми је било неописиво драго причати на српском. Могле смо да оговармо ког смо хтеле, нико нас није разумео. Шалим се. Било је тамо и људи које нисам видела још од августа и они су ми постали јако драги: Фелицитас из Швајцарске, Каћа и Ленарт из Немачке, Анка из Чешке, неколико девојака из Италије, са Тајланда итд.
Метроом смо стигли до центра, одакле смо са тешким торбама почели да лутамо. Неколико пута смо се изгубили тражећи хостел.

А као што се види, у Москви нема снега!!! Све је чисто, нема блата, (чак и улице перу константно, па смо се често склањали од тих камиона што перу) сунце сија... Хтедох рећи сви насмејани, а онда сам се сетила да пишем о Москви и да то није баш тако. Москва је град бизнисмена. Сви негде журе, трче, немају времена да стану и попричају, или барем да се насмеше. Кажу да Москва није Русија. Москва је као Европа, град веома модеран, пун странаца (овде причати енглески уопште није чудно као у Тољатију). Да наставим, стигли смо у хостел, сакривен у некој уличици близу центра (имали смо среће па нам је све било близу!), разделили се по собама (отприлике по десеторо у соби), распаковали се, и већ кренули у шетњу. Пешке смо ишли до Црвеног трга. Прво смо стигли до Александровског сада и стали да се пребројимо. Тачније, волонтери су нас пребројавали, а ми смо били превише узбуђени да бисмо стајали на месту, већ смо се само сликали, упадали једни другима у слике... Мислим да сам барем сто слика направила у тих 10 минута.




Затим смо наставили са шетњом, прошли поред вечног пламена и видели чувену промену стражара. Толика се гужва направила, људима је очигледно веома интересантно видети војнике у дебелим капутима како марширају и мењају места. 

Затим смо имали слободно време за ручак. Већину тог времена смо провели у потрази за ресторанима, кафићима и томе сличном. И у сликању наравно. Наплашили су нас да је невероватно скупо и да ће нам за један ручак бити потребно 350 рубаља. Истину да вам кажем, ја сам налазила и јефтиније (има у мени неке пироћанске крви очигледно). Све у свему, нисам гладовала! 
После ручка
После ручка смо коначно стигли до Црвеног трга. Не можете да замислите колико смо сви били одушевљени! Још док смо издалека видели како се назире чувени храм Василија Блаженог, очи су нам се већ цаклиле. Затим је уследила дуга фотосесија. Сви су се сликали са свима, јер, наравно, сви су желели слику на најпознатијем месту у Москви. Не могу да вам опишем какав је осећај шетати Москвом. Просто невероватно. Испред мене као са слике, храм са шареним куполама, са моје десне стране зид Кремља и маузолеј Лењина, са леве стране тржни центар Гум, а иза мене историјски музеј. Уопште нисам могла да верујем да сам ја стварно у Москви!




А онда, најбоља (или најгора?) идеја свих времена. Не знам ко се сетио, али решили смо да се мало забавимо и организујемо АФС енерџајзер, тј. типичну АФС игрицу. Играли смо једну игру звану Funky Chicken. Углавном, поента је да смо марширали на сред Црвеног трга, на челу са Немцем Бентом који нам је командовао. Људи су пролазили и снимали нас. Били смо толико гласни да нас је на крају полиција зауставила. Најсмешније је то што нису дирали нас који смо марширали у неколико линија, већ су ухватили Бента. Некако се извукао. Све то имамо снимљено и јасно се виде полицајци како му прилазе!!! 



А када сам видела и мог драгог Александра, мислим да сам вриштала још више него онда на железничкој. И сам је рекао да сам му уши пробила. А шта ћу... Снажно смо се изгрлили и кренули причати о свему. НЕВЕРОВАТНО ми је недостајао, не само зато што је он толико добар дечко, занимљив, дружељубив, већ и зато што је Србин, а Срби ми, као народ, стварно недостају. 
са Ацом и  Марином
Аца је остао са нама читаво вече, вратио се са нама и у хостел, где смо га сви окружили и слушали његове приче од претходне године. Сви су га одмах заволели! 
Да скратим причу, јер ми се већ спава, сутрадан смо поново шетали, били опет до Црвеног трга, затим се возили метроом до Парка победе и посетили музеј Другог светског рата испред кога је било много војника који су марширали туда-сюда, очигледно нешто вежбали. Било је и малих војника, деце у униформама, али и оних старијих који су све време шмекали нас странкиње. Са многима смо се и сликали! У току сликања са једном групом, један војник је нешто рекао на српском (да не кажем опсовао), а када сам се ја окренула и питала га да понови, он је занемео. Ваљда није очекивао да га ико разуме. У музеју су Немци Бент и Ленарт плашили руске војнике пролазећи поред њих и причајући на немачком, са намерно повишеним тоном. Било је много смешно гледати како су се ови уплашили, поготово још у музеју. Мора да су мислили да су Немци из музеја оживели.

Навече смо се шетали старом улицом Арбат, заједно са Ацом, који нас је одвео у Хард Рок кафе, где смо сви покуповали мајце за успомену. 



Сутрадан смо опет шетали по Арбату, овај пут по дану, посетили историјски музеј, видели Бољшој театр и шетали свако на своју страну. Тада смо Каћа (aus Hessen, како је зовемо из шале), Ленарт, Бент, Тор, Никол (девојка из Италије) и ја спопадали странце да се сликамо. Сви су се чудили зашто, али већина је прихватила. Само је неколико њих одговорило типичним руским одговором: зачем? (зашто) а затим су отишли. Како зашто, па видите како супер слике сад имамо! 


 И као и свако вече играли смо мафије до касно у ноћ. Последњег дана смо посетили Кремљ, где је јако дувао ветар и једва смо чекали да се склонимо у неке цркве које се тамо налазе. 


После Кремља смо сви журили на ручак, затим да брзо купимо храну за воз, покупимо ствари из хостела и кренемо до железничке. Ишли смо опет метроом, који се мени јако свидео. Многе станице су прелепо украшене и свака има неку своју тему. На железничкој смо се сви опраштали, плакали, било је веома тешко, али знам да ћу их видети поново на неком од следећим кампова! Нас четири (Каћа, Пени, Нина Ваљеревна и ја) смо селе у воз, и опет се весело провеле тих 18 сати. Овај пут нисмо имале чудну жену која се смешка, али свеједно нам је било занимљиво. Зато волим руске возове! Волим осећање да негде путујем, мада је свакако боље било када смо тек ишли, а не кад смо се враћали. Пробудила сам се у возу око 8 ујутру, и имала сам шта да видим! У Тољатију снег!!! Ужас! А тако је било лепо сунчано у Москви. И ето од тада нам само снег пада.... Можда је то нека јако ружна првоаприлска шала која још увек траје. 
То је све! Очекујте ускоро нешто ново, јер врло брзо путујем у Астрахањ, Актубинск и Волгоград. Добила сам наградно путовање јер сам освојила друго место са својим видеом My vision of Russia. Видео можете потражити на YouTube-у, ако већ нисте погледали. 
Велики поздрав из снежног Ладаленда.

Нема коментара:

Постави коментар