Мало сунца, мало Москве, затим опет снег, снег, снег

ДА ЛИ СЕ ОВДЕ НЕКО СА МНОМ ШАЛИ? Докле више овај снег? Мислила сам да сам претходним текстом све већ објаснила о руском пролећу, и да ће кроз месец дана бити већ топло, сунце, да ћемо се шетати без јакни и капа... али шиш. Поново је нападао снег. И то не мало снега. Гомила и гомила снега, вејавица и опет смо у минусу. А већ је април!!! Изгледа да ћу дочекати као Северина снег у мају. Гледам у Србији сви већ два месеца уживају у сунцу, пишу ми како уживају, цвета цвеће, мирише све, а ја овде бацим поглед кроз прозор и шта видим. Па ево сами погледајте. Беље не може бити.

Много љута на снег

Хаха, ово сам морала да убацим, руски назив за хамбургер

Таман сам помислила да могу већ пешке да се враћам из школе (неких 45 минута), јер иначе идем ''аутобусом'', тачније маршрутком (мали комби који превози по 15 људи, возачи лудо возе и ужасно је прљаво унутра). Мислила сам да могу да уштедим и идем још ова два месеца из школе пешице. Изгледа да неко баш не жели да ја штедим. А баш ми ми добро дошла нека уштеда. Већ су ми у плану разна путовања, а за свако путовање је потребан, наравно, новац. Кад смо већ код путовања, пре неколико дана сам се вратила са предивног путовања у Москву!!!

24. марта, Катарина (из Немачке), Пени (са Тајланда), наша волонтерка Нина Ваљеревна и ја, кренуле смо возом до Москве. У возу као и увек - весело. Све време смо причале и играле разне игрице, и упознале смо једну госпођу која је била веома чудна. Све време нам се смешкала, у почетку нисмо обраћале пажњу. Тек на крају нам се обратила питањем да ли желимо да отркијемо свој дух. Натерала нас је да ставимо руку на главу и изговарамо неке речи како би нам се душа отворила. Ми нисмо могли да се суздржимо од смеха. Стигле смо у Москву 25. марта и на железничкој станици нас је већ чекало неколико ученика на размени који су стигли пре нас. Тамо смо сачекали и остатак и сви заједно кренули до метроа. Колико сам само била срећна да их све видим. Вриштала сам колико ми је грло дало. Поново сам видела своје другаре из Јекатеринбурга о којима сам већ писала, Тора, Кити и Бента (касније је стигао и Крис). Нисам се обрадовала само њима, већ и осталима са којима сам се спријатељила у кампу у Казању: Луна, Џидапа, Јумеми, Река, Цинг Цинг, Гејл, Ања...Да не заборавим и моју другарицу из Босне, Марину, са којом ми је било неописиво драго причати на српском. Могле смо да оговармо ког смо хтеле, нико нас није разумео. Шалим се. Било је тамо и људи које нисам видела још од августа и они су ми постали јако драги: Фелицитас из Швајцарске, Каћа и Ленарт из Немачке, Анка из Чешке, неколико девојака из Италије, са Тајланда итд.

Метроом смо стигли до центра, одакле смо са тешким торбама почели да лутамо. Неколико пута смо се изгубили тражећи хостел.

А као што се види, у Москви нема снега!!! Све је чисто, нема блата, (чак и улице перу константно, па смо се често склањали од тих камиона што перу) сунце сија... Хтедох рећи сви насмејани, а онда сам се сетила да пишем о Москви и да то није баш тако. Москва је град бизнисмена. Сви негде журе, трче, немају времена да стану и попричају, или барем да се насмеше. Кажу да Москва није Русија. Москва је као Европа, град веома модеран, пун странаца (овде причати енглески уопште није чудно као у Тољатију). Да наставим, стигли смо у хостел, сакривен у некој уличици близу центра (имали смо среће па нам је све било близу!), разделили се по собама (отприлике по десеторо у соби), распаковали се, и већ кренули у шетњу. Пешке смо ишли до Црвеног трга. Прво смо стигли до Александровског сада и стали да се пребројимо. Тачније, волонтери су нас пребројавали, а ми смо били превише узбуђени да бисмо стајали на месту, већ смо се само сликали, упадали једни другима у слике... Мислим да сам барем сто слика направила у тих 10 минута.

Затим смо наставили са шетњом, прошли поред вечног пламена и видели чувену промену стражара. Толика се гужва направила, људима је очигледно веома интересантно видети војнике у дебелим капутима како марширају и мењају места. 

Затим смо имали слободно време за ручак. Већину тог времена смо провели у потрази за ресторанима, кафићима и томе сличном. И у сликању наравно. Наплашили су нас да је невероватно скупо и да ће нам за један ручак бити потребно 350 рубаља. Истину да вам кажем, ја сам налазила и јефтиније (има у мени неке пироћанске крви очигледно). Све у свему, нисам гладовала! 

После ручка

После ручка смо коначно стигли до Црвеног трга. Не можете да замислите колико смо сви били одушевљени! Још док смо издалека видели како се назире чувени храм Василија Блаженог, очи су нам се већ цаклиле. Затим је уследила дуга фотосесија. Сви су се сликали са свима, јер, наравно, сви су желели слику на најпознатијем месту у Москви. Не могу да вам опишем какав је осећај шетати Москвом. Просто невероватно. Испред мене као са слике, храм са шареним куполама, са моје десне стране зид Кремља и маузолеј Лењина, са леве стране тржни центар Гум, а иза мене историјски музеј. Уопште нисам могла да верујем да сам ја стварно у Москви!

А онда, најбоља (или најгора?) идеја свих времена. Не знам ко се сетио, али решили смо да се мало забавимо и организујемо АФС енерџајзер, тј. типичну АФС игрицу. Играли смо једну игру звану Funky Chicken. Углавном, поента је да смо марширали на сред Црвеног трга, на челу са Немцем Бентом који нам је командовао. Људи су пролазили и снимали нас. Били смо толико гласни да нас је на крају полиција зауставила. Најсмешније је то што нису дирали нас који смо марширали у неколико линија, већ су ухватили Бента. Некако се извукао. Све то имамо снимљено и јасно се виде полицајци како му прилазе!!! 

А када сам видела и мог драгог Александра, мислим да сам вриштала још више него онда на железничкој. И сам је рекао да сам му уши пробила. А шта ћу... Снажно смо се изгрлили и кренули причати о свему. НЕВЕРОВАТНО ми је недостајао, не само зато што је он толико добар дечко, занимљив, дружељубив, већ и зато што је Србин, а Срби ми, као народ, стварно недостају. 

са Ацом и  Марином

Аца је остао са нама читаво вече, вратио се са нама и у хостел, где смо га сви окружили и слушали његове приче од претходне године. Сви су га одмах заволели! 

Да скратим причу, јер ми се већ спава, сутрадан смо поново шетали, били опет до Црвеног трга, затим се возили метроом до Парка победе и посетили музеј Другог светског рата испред кога је било много војника који су марширали туда-сюда, очигледно нешто вежбали. Било је и малих војника, деце у униформама, али и оних старијих који су све време шмекали нас странкиње. Са многима смо се и сликали! У току сликања са једном групом, један војник је нешто рекао на српском (да не кажем опсовао), а када сам се ја окренула и питала га да понови, он је занемео. Ваљда није очекивао да га ико разуме. У музеју су Немци Бент и Ленарт плашили руске војнике пролазећи поред њих и причајући на немачком, са намерно повишеним тоном. Било је много смешно гледати како су се ови уплашили, поготово још у музеју. Мора да су мислили да су Немци из музеја оживели.

Навече смо се шетали старом улицом Арбат, заједно са Ацом, који нас је одвео у Хард Рок кафе, где смо сви покуповали мајце за успомену. 

Сутрадан смо опет шетали по Арбату, овај пут по дану, посетили историјски музеј, видели Бољшој театр и шетали свако на своју страну. Тада смо Каћа (aus Hessen, како је зовемо из шале), Ленарт, Бент, Тор, Никол (девојка из Италије) и ја спопадали странце да се сликамо. Сви су се чудили зашто, али већина је прихватила. Само је неколико њих одговорило типичним руским одговором: зачем? (зашто) а затим су отишли. Како зашто, па видите како супер слике сад имамо! 

 И као и свако вече играли смо мафије до касно у ноћ. Последњег дана смо посетили Кремљ, где је јако дувао ветар и једва смо чекали да се склонимо у неке цркве које се тамо налазе. 

После Кремља смо сви журили на ручак, затим да брзо купимо храну за воз, покупимо ствари из хостела и кренемо до железничке. Ишли смо опет метроом, који се мени јако свидео. Многе станице су прелепо украшене и свака има неку своју тему. На железничкој смо се сви опраштали, плакали, било је веома тешко, али знам да ћу их видети поново на неком од следећим кампова! Нас четири (Каћа, Пени, Нина Ваљеревна и ја) смо селе у воз, и опет се весело провеле тих 18 сати. Овај пут нисмо имале чудну жену која се смешка, али свеједно нам је било занимљиво. Зато волим руске возове! Волим осећање да негде путујем, мада је свакако боље било када смо тек ишли, а не кад смо се враћали. Пробудила сам се у возу око 8 ујутру, и имала сам шта да видим! У Тољатију снег!!! Ужас! А тако је било лепо сунчано у Москви. И ето од тада нам само снег пада.... Можда је то нека јако ружна првоаприлска шала која још увек траје. 

То је све! Очекујте ускоро нешто ново, јер врло брзо путујем у Астрахањ, Актубинск и Волгоград. Добила сам наградно путовање јер сам освојила друго место са својим видеом My vision of Russia. Видео можете потражити на YouTube-у, ако већ нисте погледали. 

Велики поздрав из снежног Ладаленда.

Весенняя пора

Коначно је стигло пролеће!! Да.. пролеће, ал' руско. Како ви замишљате пролеће? Знам, исто као и ја: птичице процвркутале, трава зелени, сви иду у лаганим јакницама, сунце се смеши, сви весели.. зар не? Е, онда морате да дођете у Русију, да се уверите да није свако пролеће баш тако! Овде је све, бре, наопако!
Био је 1. март, викенд, пробудих се и дођох за кухињски стол да доручкујем. За столом цела породица, сви насмејани, опуштени, а ја још увек помало болесна од хладне руске зиме (за коју ми сви говоре да, баш супротно, није била хладна ове године). Мама ми у току доручка говори да сам преживела зиму коначно и да је стигло пролеће, можемо да се веселимо! Ја погледах кроз прозор збуњена. Знате шта сам видела? СНЕГ, хладноћу, људе у капутима, и још једном: много, много снега. Само сам се насмејала и рекла: да, пролеће, видим.
Наиме, овде званично пролеће ''почиње'' 2. марта, односно на дан када је празник Масленица (сваке године се помера у зависности када почиње Велики пост). Масленица је традиционални празник старих словена, празновали су га још и пре прихваћања хришћанства када су славили границу зиме и пролећа, а данас означава и прелазак из мрса у пост. Слави се недељу дана. Сваки дан масленичне недеље има своје име и значај (набројали су ми сва имена и шта се тада ради, али верујте ми, све ми се помешало, боље да вам не набројавам). Најважније у току ове недеље је да се једе што више палачинки! Тада је све у знаку палачинки! Таште угошћавају зетове, баке унучиће, једу се блины за доручак, вечеру, измећу оброка, уз чај, у школи...Толико се поједе палачинки да се већ једва чека почетак поста да се мало одмори. Последњег дана ове недеље се званично опрашта од зиме, тако што се запали велика сламната ''баба зима''. Ево како смо се ми опростили од зиме:

Шта приметите на свакој слици? Снег, наравно. Какво им је то пролеће! Ево данас, петог марта, поново је почео да пада снег. Таман кад сам помислила да се све топи и да ћу ускоро да видим бетон, земљу, неке биљке можда.... Како би рекао онај Босанац у Канади: ''Ово бијело ... опет пада!'' Невероватно је. Има толико снега да га ни сто Масленица неће истопити! А Руси к'о Руси, веселе се за своје ''пролеће''. Сећам се да сам пре тачно годину дана разговарала са Сашом, који је тада био на размени у Русији, и да ми је он рекао исто ово што ја вама говорим. Тада нисам могла да замислим да се на -19 и у снегу, људи радују пролећу. Сада знам да је све могуће.

А зима је, ето прошла, некако веома брзо. Цео фебруар је био у вези са Олимпијадом, припремали смо се за њен почетак као да ћемо се ми тамо клизати или скијати. Отварање Олимпијаде је био велики догађај. Дан после тога сви су ме у школи питали да ли сам гледала и шта ми се највише свидело. Ја сам свима одговарала да је све то било лепо и магично, ал' да ми је најдраже било кад сам видела наш, српски, олимпијски тим! Остатак Олимпијаде сам повремено пратила, мада нисам ни морала, сви су буквално само о томе причали, чак је и професорима пола часа одлазило на разговор о најновијим победама Русије. И на крају, ето, драга мајка Русија је и победила! 

Док се цела Русија окренула спорту и Олимпијади, ја сам се више бавила уметношћу, то је ипак више моја област него спорт. Почетком фебруара смо се активно припремали за бал, учили 5 балских плесова (2 валцера, полку, полонезу и падеграс), а 14. фебруара смо коначно и отплесали наш бал. Било је предивно. Имала сам хаљину као Наташа Ростова на свом првом балу (за оне који не знају ко је Наташа Ростова, прочитајте ''Рат и мир'' Л.Н. Толстоја). Осећала сам се баш као у неком роману или бајци. Кад би се барем балови вратили у моду...

После бала, још једном сам показала да сам уметничка душа. Учествовала сам у представи ''Весенняя пора'' коју смо изводили за истоимени конкурс. Између осталих реплика, морала сам и напамет да научим једну песму и да је изрецитујем пред пуном салом. Све је прошло добро и ја сам одлично изговорила свој део. 

А када сам ухватила оно мало слободног времена, правила сам свој видео за конкурс ''My vision of Russia''. Пре годину дана, тачно на овај дан, сазнала сам да идем у Русију на размену и нисам могла да замислим каква ће бити та моја година, моја Русија. Сада Русију видим другим очима. Боље да кажем да је осећам, сваким даном све више, упознајући сваки њен детаљ. Ево како изгледа Моја Русија (кликните на линк, ако желите да погледате видео који сам правила. Можда нећете ништа разумети јер све говорим на руском, али ето, што се каже код нас у кући: барем слике гледајте).

"Ум је попут падобрана - функционише само кад је отворен."

Много ми се свиђа изрека Ајнштајна написана у наслову. Баш типична за АФС, зар не?

Највише бих волела када бих могла да запишем сваки трен, сваку ситницу коју сам запазила, јер се све то лако заборавља. Сада покушавам да се сетим шта је све било у ових месец дана (куку леле, па скоро два месеца) од како нисам ништа записала, и мислим се одакле да почнем. Све ми се помешало, не знам шта је било пре, шта после. Тако мало времена је прошло, а ја имам успомена, прича, авантура, за читав век.  *Одмах да вас све замолим да по мом повратку никако не постављате следеће питање, јер на њега ће бити немогуће одговорити: "Како је било? Причај све!" Осим ако ми дате да причам три дана и три ноћи без престанка, само доливајући воду на сваких сат времена, не очекујте да ћете чути све. Под тим "доливајући воду" мислим на воду за чај, јер сам се већ толико навикла на чај, да ће ми бити ужасно тешко без квалитетног чаја, без кексића уз чај и свих оних слаткиша без којих сада не могу.

Па, хајде да вас проведем кроз догађаје од почетка децембра. Тада је тек почео да пада снег и није било хладно као сада. Град је одмах постао прелеп, поготово шума! Све је изгледало као бајка. Први пут сам ишла на скијање! Мада, то што сам ја радила не бисмо могли да назовемо скијањем. Падала сам као прави почетник! Све у свему, много забаве, смеха, изненађења (мама и ја смо у једном тренутку схватиле да смо се изгубиле), падова, али и успеха.

Ту се нису завршиле наше зимске чаролије, наравно. Пошто нам је шума близу, скоро сваки викенд време проводимо тамо, санкајући се или роштиљајући (ммммм, шашлыки).

Последња недеља школе, пре зимског распуста, пролетела је само тако. Сваки дан сам играла у представи за децу са драмском секцијом школе. Одиграли смо девет пута у року од четири дана! Моменти који се највише памте су наравно они иза сцене када не можемо да се суздржимо од смеха јер је неко нешто погрешио на сцени. Мада, једном нам се десило да смо почели да се смејемо и на сцени, до краја сцене нисмо могли да издржимо! После сваке одигране представе, забављали смо децу разним игрицама и плесовима. Тако смо им барем мало оживели бајку. 

Прошло је и славље за Нову годину. Прослављали смо код куће, моја породица и њихови пријатељи. На столу је било много хране, и слатког и сланог, пића, а ми смо једни другима препричавали како смо провели годину, певали, плесали, свирали... У поноћ, по традицији, гледали смо председника на телевизији и слушали његов говор о унапређивању државе у следећој години, како то већ иде. После тога смо изашли до "центра" (наш град нема центар, па су за Нову годину направили од неког паркинга центар). Тамо је стајала огромна јелка, људи су правили ватромете, веселили се, деца су се клизала са неког брда, а ми смо се ваљали у снегу и грудвали. 

Нова година, нова срећа, нове авантуре! Одмах прве недеље ове 2014. године имали смо АФС зимски камп у Казању. О томе бих могла до сутра да пишем. Било је 11 АФС ученика (Гејл из САД-а, Џидапа из Тајланда, Ања из Латвије, Луна из Француске, Тор са Исланда, Јумеми из Јапана, Цинг Цинг из Кине, Река из Мађарске, Мартино из Италије, Розмари из Канаде и ја) и око 60 руских ученика из разних школа и градова. Тако нешто нисмо очекивали и били смо веома изненађени када смо видели у каквој смо мањини. Упркос томе, и свим покушајима волонтера да нас раздвоје, нас десеторо је увек било заједно! Највише смо волели да седнемо у неку собу и играмо карте читаво вече, причамо о свему што би АФС ученици причали и пијемо млеко (да, ми смо добра деца). Те смо карте играли свуда, чак и у лифту, возајући се горе-доле. Поред зближавања са АФС ученицима, стекла сам и добре пријатеље из других градова у Русији. Последње вече су ме сви изгрлили, говорили захвалност што су ме упознали, а понеки су чак и заплакали. Казањ смо видели само један дан (јер смо осталих 5 дана провели у хотелу). Видели смо кремљ, главну улицу, разне споменике и највећи екран, за који тврде да је највећи екран у Европи (?!). 

Гејл, Џидапа, Ања, Тор, Луна, Јумеми, Розмари и ја

Скоро одмах по повратку из Казања, таман што сам се распаковала, рекли су ми да треба да путујем за Јекатеринбург на оријентацију. Франческо, Катарина, Пени, наша волонтерка и ја, путовали смо 30 сати возом до Јекатеринбурга где су нас сачекали АФС ученици Крис из Италије, Бент из Немачке, Кити из Хонг Конга и Тор са Исланда. Била сам одушевљена. Све време смо проводили заједно. Провели су нас кроз своју малу екскурзију по граду, који ме је оставио без речи. Видели смо градски трг, шеталиште, шетали и бацали се у снег по залеђеној реци, играли АФС игрице (људи су нас гледали јако чудно), и посетили храм посвећен царској породици Романов, која је убијена на том месту. Највећи утисак на нас је оставио кафић, сакривен у некој уличици, где смо провели барем два сата, излежавајући се на оним врећама, пијуцкајући чај и грицкајући слаткише. Наш боравак у Јекатеринбургу је био кратак, али веома вредан памћења (све оне вожње трамвајем, прва вожња метроом, такси због којег ме и сада леђа боле... али то је већ друга прича). Последњег дана смо гледали људе како на минус двадесет и нешто скачу у замрзнуту реку! Чак су и Тор и Бент скочили. Ја сам се смрзла док сам само скинула рукавице, а камоли да сам скочила. 

Ладаленд и ЕКБ

Нажалост, наша друга краљица Ладе, Розмари (или како ја волим да је зовем Сара Мери) није више са нама у Ладаленду. Она је била на кратком програму, од 5 месеци, и отишла је назад за Канаду пре неколико дана. Још увек не могу да схватим да је отишла! Све ми се чини као да ће да ме назове да изађемо негде, да ми прича како је било у школи... Сада је разлика између нас око 10 сати и веома је збуњујуће. Већ нам свима недостаје! Невероватно је како човек може да се веже за неког кога пре 5 месеци није ни познавао, ма чак није имао ни представу да тај неко постоји. Ових 5 месеци са њом су били невероватни, никада нећу заборавити кроз шта смо све прошле! 

Једна од наших првих заједничких слика

Сада остаје још 5 месеци. Тачно смо на пола пута. 

Друга половина почиње, спремни? 3, 2, 1, крећемо!

Када падне први снег...

Коначно је и код нас све бело! Први снег је пао пре недељу дана и од тада се температура све више снижава. Јуче је током преподнева било -9 степени. Мада то још увек није ништа, у осталим градовима, како сам чула било је и -17. Упркос хладноћи, ја уживам када изађем из школе, замотана са шалом и капом (само ми се очи виде), удахнем хладан ваздух и кренем полако и пажљиво да се не оклизнем до аутобуске станице. Да ли сте ви некад приметили како ваздух када пада снег има неки посебан мирис? Можда се то мени тако само чини, али мирис снега у ваздуху ми је од сада један од најдражих мириса. Можда је због тога што снег повезујем са Русијом, и који ће ме увек подсећати на размену, на пријатеље које сам овде упознала и на тренутке које са њима делим. Надам се само да снег у Србији мирише исто јер ће ми у супротном овај снег много недостајати.

А први снег је пао баш у правом тренутку. Дуго смо га чекали, с обзиром да су остали (и у Србији и у другим деловима Русије) већ одавно писали свуда да пада снег. У једном тренутку нам је било већ доста чекања, па смо Розмери и ја одлучиле да призовемо снег. Писале смо песме на енглеском тзв. снежном богу, да нам удели мало милости и замрзне и обоји у бело наш град. Наравно, ми смо се само шалиле (нисмо стварно образовале секту и клањале се великој пахуљи). Али, изгледа да нас је неко чуо! Чим смо кроз прозор угледале прве пахуље, једна другој смо писале да је наша магија успела. Постале смо чаробнице, или краљице, Ладе, и од кад смо на овом положају, многи градови нам се обраћају са молбом за снег. Шалу на страну, зима нам је коначно стигла!

А као што знамо, свакоме дође понекад да се зими растужи, почне да се размишља о прошлим зимама и празницима, а све то дође теже ако си далеко од људи које волиш. Како не би дошло до тога, ми се трудимо да се држимо заједно и да једни другима пружамо подршку. Тако смо се, на пример, окупили у мом стану и правили италијанску храну! Наш главни кувар Франческо нам је поделио задатке: неко је сецкао лук, неко парадајз, неко кобасице и на крају, уз много смеха, шала и понеких суза (од лука, од лука, није од туге, та суза канулаа) јело је било спремно! Могу да кажем да је било одлично и да дефинитивно морамо да поновимо. У некој од следећих епизода емисије ''Кувајте са АФС-ом'' гледаћете и припрему српске хране. Слободно у коментару оставите предлоге ;)

Децембар је стигао, а верујем да ће веома брзо проћи. Једва ћу стићи још нешто да напишем, а Нова година ће већ ''куцати на вратима'', јануар ће доћи иако ће сви певати да се ''заустави јануар''... Овог сам се сетила због тога што са драмском секцијом у школи припремамо представу за децу поводом новогодишњих празника, у којој се месеци појављују као ликови и сваки на неки начин објашњава деци због чега је важан. То је само једна сцена, остатак не смем да вам откријем, да случајно не откријете дечици причу.
Схватила сам да сам већ довољно написала, јер ево већ сам други чај попила, а још нисам завршила. Сада већ морам да приводим крају и да се бацим на читање књиге на руском!
п.с. Мала рекламица за АФС Интеркултуру Србије. Као што сам ја отишла у Русију, тако сваке године долазе ученици на размену у Србију. Пријавите се да будете породица домаћина једном од њих и испуните сан некоме! Ја знам колико је дивно имати породицу домаћина и колика срећа обузме АФС ученика када сазна да неко жели да га угости. Исто тако знам и колико је лепо када у породицу стигне АФС ученик и после тих 10 месеци, заувек остане у нашим срцима и део наше породице.

ВОЛИМО ТЕ ЋАВИ!

Пишите и ви мени понекад!
Све вас поздравља ваша Дуца из Русије!
п.п.с. Приезжайте в Россию, мы вас напоим чаем!