Када падне први снег...

Коначно је и код нас све бело! Први снег је пао пре недељу дана и од тада се температура све више снижава. Јуче је током преподнева било -9 степени. Мада то још увек није ништа, у осталим градовима, како сам чула било је и -17. Упркос хладноћи, ја уживам када изађем из школе, замотана са шалом и капом (само ми се очи виде), удахнем хладан ваздух и кренем полако и пажљиво да се не оклизнем до аутобуске станице. Да ли сте ви некад приметили како ваздух када пада снег има неки посебан мирис? Можда се то мени тако само чини, али мирис снега у ваздуху ми је од сада један од најдражих мириса. Можда је због тога што снег повезујем са Русијом, и који ће ме увек подсећати на размену, на пријатеље које сам овде упознала и на тренутке које са њима делим. Надам се само да снег у Србији мирише исто јер ће ми у супротном овај снег много недостајати.

А први снег је пао баш у правом тренутку. Дуго смо га чекали, с обзиром да су остали (и у Србији и у другим деловима Русије) већ одавно писали свуда да пада снег. У једном тренутку нам је било већ доста чекања, па смо Розмери и ја одлучиле да призовемо снег. Писале смо песме на енглеском тзв. снежном богу, да нам удели мало милости и замрзне и обоји у бело наш град. Наравно, ми смо се само шалиле (нисмо стварно образовале секту и клањале се великој пахуљи). Али, изгледа да нас је неко чуо! Чим смо кроз прозор угледале прве пахуље, једна другој смо писале да је наша магија успела. Постале смо чаробнице, или краљице, Ладе, и од кад смо на овом положају, многи градови нам се обраћају са молбом за снег. Шалу на страну, зима нам је коначно стигла!

А као што знамо, свакоме дође понекад да се зими растужи, почне да се размишља о прошлим зимама и празницима, а све то дође теже ако си далеко од људи које волиш. Како не би дошло до тога, ми се трудимо да се држимо заједно и да једни другима пружамо подршку. Тако смо се, на пример, окупили у мом стану и правили италијанску храну! Наш главни кувар Франческо нам је поделио задатке: неко је сецкао лук, неко парадајз, неко кобасице и на крају, уз много смеха, шала и понеких суза (од лука, од лука, није од туге, та суза канулаа) јело је било спремно! Могу да кажем да је било одлично и да дефинитивно морамо да поновимо. У некој од следећих епизода емисије ''Кувајте са АФС-ом'' гледаћете и припрему српске хране. Слободно у коментару оставите предлоге ;)

Децембар је стигао, а верујем да ће веома брзо проћи. Једва ћу стићи још нешто да напишем, а Нова година ће већ ''куцати на вратима'', јануар ће доћи иако ће сви певати да се ''заустави јануар''... Овог сам се сетила због тога што са драмском секцијом у школи припремамо представу за децу поводом новогодишњих празника, у којој се месеци појављују као ликови и сваки на неки начин објашњава деци због чега је важан. То је само једна сцена, остатак не смем да вам откријем, да случајно не откријете дечици причу.
Схватила сам да сам већ довољно написала, јер ево већ сам други чај попила, а још нисам завршила. Сада већ морам да приводим крају и да се бацим на читање књиге на руском!
п.с. Мала рекламица за АФС Интеркултуру Србије. Као што сам ја отишла у Русију, тако сваке године долазе ученици на размену у Србију. Пријавите се да будете породица домаћина једном од њих и испуните сан некоме! Ја знам колико је дивно имати породицу домаћина и колика срећа обузме АФС ученика када сазна да неко жели да га угости. Исто тако знам и колико је лепо када у породицу стигне АФС ученик и после тих 10 месеци, заувек остане у нашим срцима и део наше породице.

ВОЛИМО ТЕ ЋАВИ!

Пишите и ви мени понекад!
Све вас поздравља ваша Дуца из Русије!
п.п.с. Приезжайте в Россию, мы вас напоим чаем!

Ко би рекао, већ три месеца!

Већ смо на трећини пређеног пута. Гледам уназад и мислим се, где ли су отишла ова прва три месеца? Када и како тако брзо? Ако је ово прошло тако брзо, како ли ће проћи тек наредних 3, а затим још 4?

Ето, јуче је било тачно три месеца од кад сам се опростила са драгом породицом и пријатељима, прошла први пут кроз ту пасошку контролу, последњи пут бацила поглед на маму, тату и сестру која је брисала сузице, села у авион, ког сам се плашила, и пуна ишчекивања-полетела. Три месеца од како сам први пут стала на тло оооогромне Русије. Није Русија огромна само по територији, већ и по култури, традицији, обичајима, гостопримству и отвореним срцима. Тада то још увек нисам знала, мислила сам само о томе када ћу већ стићи у камп (јер смо се возили од Москве до кампа неких 3 сата), и какве ћу све људе упознати, а сад после, 3 месеца, већ осећам да сам окружена дивним људима, породицом која ме је одлично прихватила и која се труди да ми покаже што више Русије.
Јуче смо се одлично забавили! Имали смо прави празник: сунце, одлично време проведено у Техничком музеју где смо видели старе тенкове, авионе, подморницу, затим породично дружење уз прављење пице, а на крају, наша мала кућна дискотека уз новогодишња светла окачена о завесу. Није ни чудо што ми месеци тако брзо пролазе кад сам уз њих. Ох, да, на самом крају, имали смо чак и ватромет, који је био изненађење за све нас! Не знамо ко је правио ватромет, и којим поводом, али док сам га гледала са прозора, чинило ми се као да је неко знао за наше славље и желео да да свој допринос.

 Код нас још увек нема снега. Кажу да ми се посрећило што снег није пао рано. А ја га једва чекам! Једва чекам да кад се ушушкам у џемпер, пијем чај, гледаш кроз прозор,а напољу лепо пада снег. Мада то могу и сада, само без снега. Није да снег није покушао да пада! Још у октобру, сећам се да је био 5. октобар, а ми у ауту до Самаре, и само одједном-снег! А и пре неки дан је падало нешто ситно. Само ништа од задржавања. Као да жели да нас припреми, као да нам говори: чекајте још мало, кад ја паднем.....! Кад смо већ код падања, морам ово да испричам. Један викенд, Розмари, Франческо и ја смо били на клизању. Све је било супер, много људи, сви се клижу к'о професионалци, чак и они малишани од 4 године у хокејашким дресовима и кацигама већим од њих самих. И да, клижемо се ми тако, кад ниоткуда, нека девојка у белом џемперу (да, још увек памтим тај џемпер!) налете на нас вриштећи, зграби ме за руку и повуче назад, и тако сам се ја срушила на лед, а она једноставно наставила даље, ни не осврћући се. А ја сам до краја говорила како ме све боли. Остатак времена смо је свуда тражили, не из освете, ју шта вам је... Шалим се, нисмо ми зли :)

За ова три месеца, најчешће питање које ми је постављено је: ''Зашто баш Тољати?'' А ја сваки пут одговарам да нисам ја бирала, не иде то тако. Али, када размислим, можда би било боље да им одговорим: ''А зашто не?'' Тољати јесте град аутомобила, понекад се чини суморан или опасан, нема стару историју, (тј. да појасним, имао је, али је био потопљен и поново изграђен, тако да су све старе куће под водом), нема чак ни градски центар. И поред свега тога што нема, ја опет видим оно што има. Мени је најдражи када падне вече, свуда око мене високе зграде, светла са прозора као да га украшавају, разбијају монотонију. Па ту се још убаце и црвена, жута и зелена светла семафора, црвена и жута светла на фаровима аута, и цео град је одједном обојен. Понекад ми се чини да људи једноставно воле да седну у своја аута (најчешће Лада наравно, ипак је то симбол нашег града) и да се провозају, како би некоме ко гледа са прозора, град изгледао лепши.

Огромно хвала мојој породици, и једној и другој (невероватно сам срећна што могу да кажем да имам две породице), велико хвала Интеркултури Србије, АФС Русије, за ова предивна три месеца и унапред, за остале што долазе. 

Ко ово чита, а још увек није укључен у програм Интеркултуре, на било који начин, одмах да се некако прикључио нашој АФС породици. 

АФС рулит!

Укус Русије

Ево га већ новембар, а ја вам још увек нисам описала како се овде једе! Па то је недопустиво.
Коначно сам ухватила мало времена да нешто и напишем, пошто сам сада на кратком јесењем распусту. Пре него што почнем о храни (а о томе могу до сутра), неколико речи о дешавањима у октобру и почетком новембра. Наши интензивни часови руског су се завршили, надам се да смо доста научили и поред свих оних шала, чајева и колача на часовима. Последњег часа смо чак имали и торту! Спасибо Любовь!

Онда нам је почео распуст, остали АФС ученици су отишли у разне кампове, неки на обалу Црног Мора, неки, као на пример наш Франческо, у Сибир. Али ми, лада девојке, одлучиле смо се да останемо у Краљевству Ладе, пре свега јер је камп био прескуп. И тако, када смо Франческа умориле шопингом, испратиле смо га у Сибир, а ми смо наставиле да се забављамо (под тим подразумевам наравно - гледати немачки филм на руском, шопинг, и оно што планирамо данас - girls' night out). 

Руси воле да иду у биоскоп, позоришта, на утакмице хокеја...Нису они као ми, да једноставно седну у неки кафић, пијуцкају кафицу и причају сатима. На овом распусту сам била са једним разредом из школе у биоскопу, гледали смо филм Стаљинград, који не описује само рат, већ и шта се дешавало са људима, људске судбине, живот. Укратко, обавезно погледајте! Кад смо већ код руских биоскопа, морам да споменем нешто чему ћемо се увек смејати. Седели смо тако и уживали у филму, али, пошто смо у Русији, мора нешто да се догоди. Одједном је нестала струја. Сви су почели да вриште! Умирила нас је нека госпођа, радница, и рекла да ће се филм наставити за 10 минута. И тако смо седели у мраку тих 10 минута, а затим се наставио филм. Наравно, то није било довољно изненађења. Поново је нестала струја! За разлику од првог пута, овај пут су се сви почели смејати! 

Е, сад нешто о храни! Надам се да нећете бити много гладни после овога, али ако јесте, ви свратите, да вас нахранимо на руски начин.

Свака домаћица се труди да на стол изнесе све домаће што има, што се ни на пијаци не купује. Обично се све воће и поврће узгаја на дачи, а онда се од воћа прави укусно варенье, што му дође као наше слатко. Поред тога, праве се и джемы, a то је, разуме се - џем. Ах, да, и компот! Али се разликује од наших компота, прво јер је много слађе, а друго - често га праве. А што се тиче поврћа, ту су увек и бели и црни лук, краставци, купус, першин, репа... Руси, барем ови из мог града, воле да иду у шуму и да сами беру печурке. Возећи се поред шуме, видимо много људи са корпицама који су кренули у потрагу за печуркама. 

И тако, прво чему вас послуже када седнете за неку (на пример) празничну трпезу јесу салате. И то разне врсте салата. И очекује се да од сваке пробате бар мало! 

Током јела, често се наздравља, вином, водком, док деца пију посебне сокиће (који се праве тако што се горе поменуто варенье једноставно дода у воду). 

Затим долази главно јело, углавном добро познати борщ, или жута супа од купуса. Или шашлыки, слично нашим ражњићима.

Традиционално типично руско јело је: пельмени (тесто пуњено месом).

пельмени

После тога се послужујемо тортама, колачима.. Постоји и посебна празнична торта-салата која се зове шуба, односно ''капут'' у преводу. 

А ако случајно огладните, ту су блины, руска верзија палачинки, разни колачићи, слаткиши, десерти, које наравно једете уз чај! Оно што се никада не прескаче то је породично пијење чаја. 

Ја огладних док написах све ово, зато вас сад напуштам и идем да се још једном наједем предобре руске кухиње!

Аааа, бэээ, вэээ у Ладаленду

Привет всем!)
Как долго я не писала!
Tак много случилось, короче я не знаю, с чего начать.

Хајмо сад на српском, да нас цео свет разуме.

Укратко, ове две недеље су ми прошле у часовима руског. У школи ми је склопљен индивидуалан распоред, и по којем имам руски 10 пута недељно. Идем на часове руског са десетим, деветим и шестим разредом. (Да, иначе, заборавила сам да напоменем да овде не постоји средња школа као одвојена институција, већ се све заједно назива школа и укупно има 11 разреда) Наравно, зашто би то било довољно руског? Никад доста!
 Зато имам још индивидуалне часове руског, и интензивни курс (који није у школи) који је по програму АФС-а. Тамо је увек занимљивије него на индивидуалном часу, наравно, јер петоро ученика на размени не може да издржи два сата, а да не пукне од смеха, поготово када по трећи пут учимо азбуку и по сто пута изговарамо ааа, бэээ, вээ. И увек имамо чај!

Наравно, није руски једини предмет који имам. Ту су и литература, историја, алгебра, геометрија, нешто што нема у Србији, а зове се обществознание (филозофија, логика, социологија, све заједно, отприлике), француски, енглески, географија, а посећујем и хемију и биологију (иако ми то није обавезно). Ах, да, имам и часове клавира! По цео дан сам у школи, идем у школу у 8, а долазим кући тек око пола 5. Хвала Богу па ми не задају много домаћих задатака, јер сам приметила да руским ученицима задају много, али озбиљно много! Моја сестрица која је други разред, сваки дан ради домаћи до касно у ноћ, већ кад одавно прође њено време за спавање. И сви се чуде када им кажем да у Србији нема толико много домаћег. Знате како су одушевљени идејом суботе без школе (ах, да, овде се и суботом иде у школу). Исто је и када кажем да се код нас не носи униформа. Колико њих ми је рекло: ХОЋУ У СРБИЈУ! А ја сва поносна говорим: Увек сте добродошли код нас :)
Сад нешто што се не тиче школе. Много волим своје АФС другаре у Тољатију! Моја година овде би дефинитивно била другачија без њих. Трудимо се да будемо заједно што чешће можемо (ипак је ово велики град-три пута већи од малене Суботице- и тешко је да се скупимо на једном месту). На пример, хокеј је овде веома популаран, па смо зато одлучили да сви заједно одемо на хокеј утакмицу и подржимо наш тим ''Лада''! Све се овде врти око Ладе. Зато ми и зовемо овај град Ладаленд.

А близу нашег Тољатија је град Самара, који је највећи град у нашој регији. Један викенд смо моја породица и ја посетили Самару, обишли све музеје, и гледали балет. На путу до Самаре је пао први снег! Било је много хладно, али просто предивно. Нажалост, снег се није задржао. Самара је веома леп град, има дугу историју, културне споменике, стари град који подсећа на Кнез Михајлову, и прелепе цркве.

Самара

Ох, да, да не заборавим, за викенд смо били на фарми, хранили смо нојеве, козе и свињице! Преслатко! А после смо посетили свети извор, који је прелепо уређен, и пошто је било хладно попили чај тамо! И затим до прелепе цркве.

То је све, велики поздрав из краљевства Ладе,
ваша Дуца

2 недеље, укупно 48 сати путовања, и стотину нових пријатеља

Ко би рекао да две недеље могу да прођу тако брзо! Сада ми се чини као да се све десило само за један дан, а прошло је 14 занимљивих (неких мало мање) дана.
Ја се извињавам што толико дуго нисам ништа написала, морате да разумете да сам била превише заузета плесањем, цртањем, певањем, дружењем у кампу.

Наш ''интернационални'' камп под називом ''Тољати - град целог света'', почео је 16. септембра. Кажем интернационални под наводницима јер у ствари није био толико интернационални колико су планирали. У кампу су учествовали АФС ученици из Тољатија (Франческо, Катарина, Роузмери, Пенјун и ја), 5 Бугара, 5 Италијана и неких педесетак Руса. ''интернационално'':)

 Били смо у кампу Радуга, који је један од многих кампова у Тољатију. Имали смо толико тесан распоред са јако мало слободног времена. Оно што је мене Роузмери и Катарину највише нервирало је то што нисмо смели никуда да идемо сами, нису нам давали ножеве уз јело па смо секли кашикама, улазили су нам више пута у собу без куцања само да провере да ли спавамо, а исто тако и ујутру да нас пробуде. Осећали смо се као деца! И још нешто, Руси мере време потпуно другачије. Када кажу имате 10 минута, у ствари мисле 5 минута, а када кажу 5 минута, мисле пола сата! Имали смо проблема и у комуникацији са одраслима у кампу. Нико не зна енглески и буквално их не занима што их не разумеш, већ упорно настављају на руском. Знам да је то боље да што брже научимо језик, али није добро када уопште не разумеш задатак, а нема ко да ти објасни и осећаш се остављен са стране.
Но, када одузмемо све лоше стране, увек остаје оно добро! Како би овде рекли: ''Победила је дружба!'' Шта се деси када си у групи од 15 људи сваки дан две недеље, од јутра до мрака, заједно смишљате плес, песме, грлите се сваки пут када неко каже ''капуста'', играте ''соку, бачи, вира'', свако вече причате у мраку уз само светлост свеће и загрљени једни другима желите лаку ноћ? Шта се деси? Постанете најбоља група икада! Ми смо били ''Матрешка'' (Матрјошка), ма и не само били, остали смо! Имали смо најбоље водиче у целом кампу - Богдан и Кристина рулит.

Наравно, камп не би био исти без мојих АФС-овца, који су чинили дане много ведријим него што су били. Научили смо их све наше АФС игре, енерџајзере, показали шта је АФС дружење, плесање и певање и шта значи интернационална љубав! На крају су се већ навикли да су АФС-овци најлуђа група.

После три дана кампа, исти ти луди АФС-овци су се упутили путем Јекатеринбурга на оријентацију. Говорили су нам да је тамо ужасно хладно, и да понесемо топлу одећу, али се нико није сетио да напомене колико траје вожња возом до тамо.

 Без било каквих информација, у журби, појурили смо са тешким торбама и ранчевима из школе коју смо посећивали тај дан до аута који нас је возио до Самаре, одакле је кретао воз. Била је то луда вожња! Замислите ауто који јури 150 на сат по сред беле линије (која је зачудо исцртана негде), затим мало пређе и на супротну страну без обзира што иду аута у сусрет, увек има места за 3 аута на путу, све време са до даске одврнутом музиком. Тако смо се возили и по тротоару када возач није могао да сачека зелено светло на семафору. Затим смо се мало изгубили у Самари, упали у огромну гужву и једва се пробили до железничке станице. Када је коначно дошло време укрцавања, сетила сам се колико ми је чудно што вам је потребан пасош ако желите да путујете било где по Русији. Овде има много формалности, свака карта захтева пасош, па чак и улазнице за клизалиште!

Тек када смо се сместили у типичан руски воз, са креветима на све стране и јако узаним пролазом између њих, сазнали смо да путовање траје 26 сати! Издржали смо некако са парчетом пецива, 2 флаше воде и кесом јабука. И наравно, много много много чаја. Већ не знам колико смо пута рекли ''чай, пожалуйста''. Мислим да смо преживели захваљујући журкама које смо правили у ходнику! Не можете да замислите изразе лица које смо добијали од пролазника. Али нас није било брига, тешили смо се реченицом ''Ми смо странци''.

Одмах по изласку са железничке, видели смо још драгих АФС ученика (Кити из Хонк Конга, Крис из Италије, Тор из Исланда и Бент из Немачке), и одмах се кренули грлити и причати нон-стоп. Возили смо се сат времена до неког Богу иза ногу кампа, где смо нас деветоро били смештени тај један и по дан.

Провели смо се невероватно! Можда зато што је било само нас девет и нисмо се одвајали никада, чак ни када је дошло време спавања (остали смо будни до пола 5). Није прошао секунд да се неко није нашалио, било то на рачун своје државе, језика, чудних натписа на чоколадицама, руских филмова, мртве птице на тераси итд.

А дивно смо се провели и на малом игралишту у кампу, које је било скоро потпуно поломљено. Било је разних идеја: вртети се на вртешци одређен број кругова (Бент је поставио рекорд од 200), затим трчати до клацкалице и покушати направити баланс и на крају трчати до љуљашке.

 Нажалост, наше дружење је било ограничено на само 1 и по дан. Многи би рекли да се путовање од 48 сати не исплати за само 1 дан. Мислим да се ми не слажемо, био је то један од најлепших дана ове 2 недеље.

Воз у повратку је био много занимљивији. Овај пут смо сви били заједно (заборавих да напоменем да смо први пут били одвојени по вагонима), имали смо много хране и забављали се картама. Ми девојке смо нашле и другу забаву: шетња кроз вагоне уз причање на енглеском, немачком и српском. Сви су се окретали за нама, заустављали нас са питањима одакле смо, неки чак и покушали да нас одушеве својим знањем енглеског говорећи: ''Good morning'' уместо ''Good night''. Било је и страшних момената. Неки пијани Рус нам је пришао док смо се картале и покушао да нас одведе у свој вагон да ''пијемо кафу''. Богу хвала, биле смо окружене добрим људима који су га отерали. Кад смо већ код добрих људи, у возу смо упознале 3 најмилије баке које су нам делиле разне савете типа: ''Имаш ли дечка? Како немаш, мораш да га имаш, ја сам га имала кад сам била млада, мораш и ти док си тако лепа''.

По повратку у камп, није прошао ни минут, а организатори су нас дочекали са својим неразумљивим захтевима. Некако смо се извукли реченицом да смо мртви уморни и одмарали се до вечере. Свако вече смо имали ''мероприятие'' у преводу, ''дешавање'' у смислу различитих такмичења и перфоманса.

 После тога, имали смо ''дискотеку''! Није као српска! Обично се плеше у кругу, један показује кораке, а сви остали прате.

Али зато смо ми АФС-овци разбијали ту монотонију. Било је такође веома занимљиво разговарати са Бугарима, (који су дивни и много ми недостаје њихов плес) на српско-бугарском, односно ја њима на српском, а они мени на бугарском. Научила сам чак и бугарски плес! Поред бугарског, учила сам и јапански плес, који сам савладала спорим махањем руку горе доле.

 Специјалан дан за нас АФС-овце је био 27. септембар, дан Интеркултуралног дијалога. Имали смо презентацију у мојој школи и ја сматрам да је прошло одлично! Научила сам остатак екипе да игра коло! Поносна сам како играју.

Све у свему, мислим да наслов објашњава све. Толико смо прошли ове две недеље, иза нас остале су само успомене на хокеј меч, посета градоначелнику, посете школама, ходање по канапу, посебан плес, посебне шале, осмеси, нова нераскидива пријатељства (МАТРЕШКА, Я  ЛЮБЛЮ ВАС!!!) и веће знање о руској култури.