субота, 31. август 2013.

Камп по доласку


Нема речи које би описале осећање када је око вас више од 150 људи из 24 различите земље, и сви покушавају да упознају све, заједно плешу и певају.... Управо тако је било на нашем кампу по доласку у Русију, од 23. до 26. августа. Било је једноставно непоновљиво. 
Упознала сам се са толико мнгоо људи да се не могу сетити свачијег имена... поготово јер су нека имена била јако тешка за изговорити!
Волонтери су се својски потрудили да организују овај камп и могу да кажем, одлично обавили посао! Није било лако умиривати стотину деце, поготово после најзанимљивијег дела оријентација: плес! Било је као да цео свет плеше.
Имали смо и ''Мулт-Култи'' вече, када су сви ученици морали да представе државу из које долазе на што интересантнији начин. Тако смо пропутовали цео свет. Била сам веома поносна када је дошао мој ред, сви ме аплаузом подржали, а затим пажљиво слушали. Србију сам представила заједно са другарицом из Босне и Херцеговине, Марином, због чега ми је било јако драго. Научиле смо и руског волонтера Вову (који обожава Србију) да пева са нама, а затим  училе све ученике и волонтере да играју коло. 

Последњег дана кампа била сам помало тужна што морам да се опростим са много добрих пријатеља које сам упознала и које нећу видети јако дуго... али сам такође ишчекивала да седнем у воз за Тољати и коначно видим своју породицу. Схвативши да имамо још јако мало времена да се дружимо у кампу, сви смо појурили по фотоапарате и покушавали да се сликамо са свима! Било је хаотично, сви су трчали на све стране и сликали се, записивали имена...Ја сам скупила потписе од свих како их не бих заборавила. 



Када се камп завршио, опет смо морали да вучемо кофере и торбе до аутобуса и тамо се коначно опраштали јер смо били раздвојени по групама (група зависи од тога у који град идемо). Сваки аутобус је возио на другу железничку станицу (или на аеродром). Ето колико је велика Москва! Много железничких станица, много гужве и застоја на путу, али и много лепоте. Чак су и возови много дугачки! Морала сам да вучем свој ненормално тежак кофер до самог краја воза и руке су ми скоро отпале од умора. 
Иако смо провели 18 сати у возу, на скученим седиштима, било је уживање гледати како се пејзажи Русије мењају, док ми, наравно, пијемо чај.


Ово све је наравно тек почетак, биће још много много много прича!

петак, 30. август 2013.

Доручак у Србији, вечера у Русији

Поздрав из Русије!
Овде се невероватно забављам и зато не знам одакле да почнем са причом. Па хајде, све од почетка.
Дакле, 23. августа, моја породица и ја смо дошли на београдски аеродром ''Никола Тесла'' . Најтежи део изласка изласка из куће био је опроштај са мојим псом - Руном. Недостаје ми много (Салопеци, не љутите се, и ви ми недостајете). 
Мој драги друг Александар, који је био у Русији прошле године, срео нас је на аеродрому и дивно смо се распричали. Александре, хвала ти на свим саветима, причама и подршци, хвала на поклончићу, много ми се свиђа!



После опраштања са родитељима и сестром, којој су очи сузиле :'( , храбро сам кренула кроз пасошку контролу. Била сам веома уплашена јер је то био мој први лет икада и нисам имала представу шта и где треба да се уради. Некако сам се снашла, и све је прошло у реду.



 У авиону сам седела поред једне Рускиње са дететом, која је покушавала са мном да прича на руском. Наравно, ја сам разумела сваку трећу реч, али ми је разговор са њом помогао да пребродим страх од првог лета. Испоставило се да се нисам имала чега плашити јер је путовање било веома пријатно и уживала сам. Како се слетање приближавало, све сам више гледала кроз прозор јер је поглед био предиван - бескрајна Москва.
Завршивши све неопходне процедуре на огромном московском аеродрому, носећи са собом торбе од укупно 30 кг, прошла сам кроз једна огромна врата и видела насмејано лице Оље, волонтерке АФС-а. Од узбуђења, а и од умора, нисам могла да говорим, замуцкивала сам и константно заборављала шта сам покушала рећи. Тамо смо сачекали још неколико ученика који су долазили после мене и сви заједно кренули аутобусом до кампа где смо били смештени. Волонтери су нам објаснили да је камп близу, мада је тај пут трајао толико дуго да се ја не бих сложила са њима. Ја бих тај пут назвала: ''Замисли-да-идеш-кроз-целу-Војводину-да-би-изашао-из-Мосвке'' :) Иако сам била јако уморна од гужве у Москви, није било толико досадно у путу јер су поред мене били пријатељи из разних страна света и заједно смо и певали и плесали.

То је све што се тиче путовања од Србије до Москве! Чим нађем слободног времена, написаћу све шта се дешавало у кампу, путовању до Тољатија и првих дана у хост породици.
Пока, пока!

четвртак, 22. август 2013.

Русијо, СТИЖЕМ!

Коначно је стигло и вече пре поласка! Још увек не верујем да сутра крећем за Русију и да се нећу вратити 10 месеци. Чини ми се као да сањам, или да идем на само недељу дана. Још увек ми није стигло до главе да нећу видети породицу, пријатеље, све драге особе толико дуго. Можда је тако и боље. Видећемо! :)
Последња субота увече!

Све је спремно! Кофер, торба, ранац, све је спаковано. Само још сопствену главу да припремим да се сналази сама и могу да кренем. Узбуђена сам неописиво. Не може се дефинисати ово осећање. Као на ролеркостеру. Адреналин ми скаче горе, доле, горе, доле.... Неки дан сам гледала руске вести и неки филм, просто не могу да верујем да ћу слушати руски од сутра сваки дан, цео дан.... 

Кофер, татина војничка торба, ранац!
Слагање пузли за разбијање треме!
Толико сам нервозна сада да ни не могу да пишем. Не могу да се смирим. Јуче сам слагала пузле да бих се смирила! Док ово пишем стиже ми милион порука са истим текстом: ''Срећан пут, лепо се проведи, уживај....! '' Хвала свима који су ме подржали у овоме (иако су неки због тога тужни), хвала свима који ће бити уз мене, иако ћемо бити раздвојени хиљаде километара. 

Од сутра све почиње, држите ми палчеве!
Раз,
два,
три,
МОСКВААААААААААААААА

четвртак, 01. август 2013.

Један дан ближе Русији


Јуче је био веома занимљив и важан дан. Добила сам визу за улазак у Русију!! Чини ми се да, када сам ово решила, много ближе поласку, а прошао је само један дан. 
Било ми је јако чудно док сам чекала испред руске амбасаде и свуда око себе чула руски. Осећала сам се као да сам већ тамо. Била је то као нека припрема, да се не шокирам превише руског првих дана, хахах. Углавном, када сам добила визу, хтела сам да скачем од среће, али спречила ме је гомила људи који су гледали мој страшно узбуђен поглед (и чини ми се били помало уплашени). 
Сада још само авионска карта, спакован кофер и све је спремно за авантуру. А да ли сам ја спремна...ух, надам се да јесам. :)

Београд


 И ево на шта сам налетела док сам се шетала 3 сата: Русија виђена из воза.

Санкт Петербург

Мосвка
Волга
То је све за данас, а сутра је још један важан дан - мој 18. рођендан! :))